Енергија

ЗОРАН МАНАСИЈЕВИЋ, ПОМОЋНИК ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ЕПС-а
Демагогија руши електропривреду
„Није мудрост у томе да се раст неразумне потрошње покрије новим електранама, него да се најпре потрошња електричне енергије усмери на оно што је оправдано; да постанемо као друштво енергетски свесни, савесни и ефикасни. Нове електране су свакако потребне, али ни десет њих нам неће помоћи ако наставимо да се понашамо овако расипнички. Старим електранама повећали смо снагу за 1.270 мегавата, што је као да смо подигли нови ТЕНТ Б3 и скоро целу ’Колубару Б’. Међутим, ни то неће бити довољно ако струја остане овако обезвређена и њоме опет буде купован социјални мир”

Пише: Зоран Плавшић

Протекли месеци, нарочито ледени дани минуле зиме, показали су сву снагу и виталност „Електропривреде Србије”. Уз велике напоре, њени стручњаци и радници све су успешно пребродили. Погонска спремност електрана износила је чак 97 одсто, чиме мало ко у свету може да се похвали.
– Хидролошки и метеоролошки услови, објективно, јесу били веома неповољни. Суша је дуго трајала. Почела је још у мају прошле године, па нисмо могли да производимо јефтину струју у проточним хидроелектранама – каже за Националну ревију Зоран Манасијевић, помоћник генералног директора „Електропривреде Србије” за техничке системе. – Међутим, ако погледамо из другог угла, о чему ми из ЕПС-а већ годинама говоримо, цена струје у Србији је нереално ниска. Најнижа у Европи. То је главни разлог што се ова племенита енергија користи за грејање. Та чињеница била је оспоравана од разних стручњака. Тврдили су да ће цена бити нижа ако они о томе одлучују. Придружили су им се и поједини министри, говорећи да проблем није у цени него у нашој нереалности и неефикасности, да то није баш тако како пише у извештају Светске банке (где се јасно наводи исто оно што смо и ми тврдили: да је цена струје бесмислено ниска, да представља социјалну категорију и служи да вештачки одржава социјални мир у Србији).
У том извештају Светске банке, подсећа Манасијевић, помиње се „традиција неплаћања рачуна” за електричну енергију, што говори и о вишедеценијском лошем односу према електропривреди и уопште енергетици. Исцрпљивање енергетских система, на жалост, почело је да се преноси и на гас, а то није тенденција ни Европске уније, ни ММФ-а, ни Светске банке.
– Прогласили смо струју цивилизацијском тековином, а заборавили да се она производи, да постоје трошкови, да су то најсложенији технолошки процеси који постоје. И не признајемо да нерационално трошимо тај производ, који добијамо по нереално ниским ценама, па чак ни то мало не плаћамо. Подаци су неспорни и узнемиравајући. Ако упоредимо индекс из 1990, то је нека реперна година пре свих оних трагичних дешавања у Србији и региону, видећемо да је индустријска производња данас за 50 одсто нижа него тада. При том, укупна потрошња електричне енергије порасла је за 44 одсто, што значи да се преселила у домаћинства. Несумњиво, такав начин коришћења електричне енергије је непримерен у целом свету, за све оне који знају колико то вреди. Истовремено, електропривреда је једина грана која је у том периоду озбиљно повећала своју производњу (за 20 одсто).

ДА НЕ БУДЕ ПРЕКАСНО

Подсећа Зоран Манасијевић и да су тада, деведесетих, електране биле млађе за двадесет година. Стручњаци ЕПС-а успели су да покрију растућу потрошњу и нерационалну употребу електричне енергије са хидроелектранама старим у просеку 37 година и термоелектранама просечне старости 33 године. Није било лако држати тај корак, али успели су, каже Манасијевић, да извуку оно што нико није очекивао. Нису прављене нове електране, јер је прво требало обновити оно што се већ има. Затим, да би се донела одлука о инвестицији, мора се знати којим средствима се располаже. А цена електричне енергије никада није била у рукама електропривреде.
– И поред свега тога, ако поредимо производњу из 2001. и оно што је остваривано у задњих десет година, као и годишње сатно искоришћење које је важило од почетка рада електрана па до 2001, испада да смо ми у „Електропривреди Србије” у протеклој деценији направили повећање као да смо подигли нову електрану снаге веће од 1.270 мегавата. Као да смо подигли нови ТЕНТ Б3 и скоро целу „Колубару Б”. Толику смо додатну снагу извукли из старих електрана. Да смо имали новца за нове електране, можда ове старе данас уопште не би радиле, а у сваком случају не би радиле овако добро.
Међутим, и са том новом снагом извученом из старих електрана, тешко је држати корак са драматично растућом потрошњом електричне енергије, као и са измештањем потрошње са других енергената на електричну енергију. „Електропривреда Србије” – каже Манасијевић – барата прецизном рачуницом, егзактном и рационалном, а стално бива суочавана са демагошким и ирационалним представама које се системски потхрањују. И никако томе да се стане на пут.
– Сви морамо почети другачије да мислимо и радимо. Стално смо апеловали да се штеди. При том, штедња можда није најисправнији термин. Није реч о некој пролазној кризи, па се треба мало стегнути, приштедети неке ресурсе, како би после опет било по старом. Прави термин: употреба електричне енергије у нормалне сврхе. Не можемо да пренебрегнемо чињенице: многе релевантне међународне адресе упозоравају да смо расипници свих видова енергије, нарочито електричне. На свим табелама те врсте ми смо на зачељу. За разлику од нас, Данска је на врху табеле по цени електричне енергије, али и по рационалној потрошњи. Објективна цена електричне енергије је један од усмеривача ка рационалној потрошњи. Неко мора да смогне снаге, преузме политички ризик и каже најосновније ствари: оно што се потроши мора да се плати. Све мора да има своју цену, па и струја.
Постоји она народна: „Ко не плати на мосту, платиће на ћуприји.” Тако је и са струјом. Сада се проблеми само нагомилавају. Кад једног дана постану толики да сви заједно више не можемо да их понесемо, биће касно.

ПРОБЛЕМ ЦЕНА И НАПЛАТЕ

Почетком 2009. у Србији се дневно трошило око 157 милиона киловат-сати струје. Гаса готово да није било, топлане су радиле нередовно. Минуле зиме имали смо максималну потрошњу гаса (од 14 до 16 милиона кубика дневно) и даљинске системе грејања који су радили веома добро. Тридесет их је радило даноноћно, а остале у двадесетосатном режиму. Ипак, потрошња струје била је још већа, данима и до 163 милиона киловат-сати. Упркос томе што је потрошња у индустријским објектима била редукована за више од 50 одсто у односу на деведесете. Како такве проблеме решавају у Европској унији?
– Они немају такве проблеме, јер, једноставно, не дозвољавају поремећене паритете цена. Ми то не можемо да решимо ако не исправимо паритете. Струја не може да буде катализатор социјалног мира. Мора се створити такав амбијент у којем народ може да плаћа реалну цену. Нове електране су нам свакако потребне, али, ако наставимо да се понашамо енергетски неефикасно, неће нам помоћи ни десет њих. Није мудрост у томе да се растућа неразумна потрошња покрије новим електранама, него да се ограничи и усмери у паметне ствари – каже Зоран Манасијевић.
Добра карика у „Електропривреди Србије” је систем одржавања, истиче помоћник генералног директора за техничке системе. За то су добијена јавна признања од европских и светских институција. И они су увидели с каквим старим техно-парком се у ЕПС-у постижу одлични резултати. Стручњаци овог предузећа поносе се тиме.
– Ипак, кључ остаје у рационализацији потрошње електричне енергије. Страшно смо пореметили однос између потрошње у домаћинствима и у индустрији. Та потрошња за грејање појела је сву производњу коју смо остваривали у прошлим годинама. А производимо шест милијарди киловат-сати више него 2001! Други кључ, који такође није у рукама „Електропривреде”, јесте финансијски: проценат наплате потрошене електричне енергије. Питање је да ли ћемо у оваквим околностима успети да спроведемо нови циклус одржавања, што би могло да угрози производњу. О могућој инвестиционој компоненти у овим условима илузорно је да се говори. Зато смо још пре неколико година започели тражење стратешког партнера, што би могло бити квалитетно решење.

***

Кадрови
– Постоји проблем кадрова. Има младих и квалитетних стручњака, жељни су посла. Али чим их странци спазе, кад са њима радимо неки ремонт, онима који вреде понуде нешто већу плату и они одлазе, рецимо, за 2.500 евра. Код нас ни директор нема толику плату, па млади стручњак зна да овде никада неће добити две или три хиљаде евра месечно. Он овде има плату 700, 800, па и 1.000 евра, али не више. Та ствар са платама напросто руши „Електропривреду”. Ми можемо да кажемо да су то, у односу на друге у Србији, непримерено високе плате. Али производња струје је процес који је исти и у другим земљама, а они своје људе толико плаћају. Под овим условима, ми немамо начина да задржимо своје младе стручњаке.

***

Енергетска безбедност
Превелика либерализација тржишта у енергетици у супротности је са појмом енергетске безбедности.
– Не може баш све да се препусти тржишту. Уосталом, да би тржиште уопште могло постојати, потребно је имати вишкове, а читав наш регион има мањак електричне енергије већ неко време. Држава често мора да интервенише и у много бенигнијим ситуацијама и поремећајима тржишта. Те ситуације видимо када се трговци и поједини произвођачи, јурећи профит, лако договоре и подигну цене појединих производа нереално високо (шећер, млеко, зејтин, месо...). А шта ће држава урадити ако се то једнога дана деси са струјом? Како ће да интервенише ако нема чиме? Нема независности тамо где смо увозно зависни. Нема независности Србије ако постанемо потпуно енергетски зависни.

***

Сигнали
– Електропривреда остаје златни ресурс наше државе, али, не заборавимо, природни и физички закони не слушају политичке жеље. За дугорочну стабилност неопходни су планови и мере који превазилазе оквире мандата једне владе. Неко мора да започне, други да заврши градњу електране. На жалост, код нас постоји континуитет само у лошем приступу према ЕПС-у. Нема системске подршке државе, форсира се неразумна потрошња струје, изгубили смо чак и Министарство енергетике, а вредимо више од 10 милијарди евра. И то је сигнал народу да се о „Електропривреди Србије” не води доброг рачуна.